„Ove dane kada je jedna od glavnih vijesti primanje mita za operaciju da se osvrnem i dam svoj komentar o tom gnjusnom činu.
Otrgnuto iz mojih sjećanja
Sjedim u bolnici, u svojoj radnoj sobi i nešto švrljam po kompjutoru. Taman uronjen u tišinu i udubljen u nekakav tekst začujem glasno kucanje na vratima.
Nevoljko se dignem i otvorim. Tko, ona, pognuta starica plahim očima me moli da je primim. Odmah sam je prepoznao onako pognutu i zabrađenu crnom maramom.
U ruci krunica i štap.
Ulazi mi u sobi i sjedne na ponuđenu stolicu. Ruke sklopljene prebiru krunicu. Tiho prozbori: Sinko evo ja došla tebi na kontrolu. Vala Bogu dobro sam i znaš da sam ti se slobodno pripustila u ruke.
Sinko viru mi za tebe i tvoju čeljad svaku večer izmolim Zdravo Mariju i Očenaš.
Bog te blagoslovio i svaka srića ti bila.
Promatram je i divim se tom zguravom biću s koliko vjere i topline mi se obraća.
Pitam je: Bako jeli sve u redu nakon operacije? Pohvali se: Vala Bogu i tvojim rukama nema problema, kao da si sve rukom odnija.
Odjednom se uzvrpolji i zaturi ruku u džep. U šaci prebire smotani šudarić i prozbori: Evo sinko za tebe sam nešto ponila.
Drhturećim prstima odvezuje šudarić i odlučno mi kaže: Ovo sam ja čuvala za tebe. Moj sin radi u Kanadi i od Božića i Uskrsa pošalje mi neki dolar.
Razmota šudarić i u ruci joj se nađe 100 dolara. Pruža ih prema meni i šapće: Nek ti je s blagoslovom.
Ja se zasramim i pocrvenim kao dječačić i gledajući je u oči odlučno joj vratim ruku. Ona, se podigne i s mukom prozbori: Nemoj sinko, nisam imala više, bit će drugi put kad se Mate vrati.
Iz oka joj suze zaiskriše dok molećivo ruku pruža prema meni.
U toj, koliko neugodnoj, toliko dirljivoj, situaciji mi kroz mozak sine: Koliko bako imate unuka. Njene se oči zaiskriše: Troje sinko.
E sad od ovih 100 dolara, što si namijenila meni, kupi unucima čokolade i koju igračku a ostalo plati misu za moje zdravlje.
Zagleda se u mene i s nevjericom zapita: Je li ti to tako hoćeš?
Da bako, uradi to i svi smo blagoslovljeni.
Plavičastim prstima, sporo i drhtavo vrati dolare i veže šudarić.
Diže se i primi moju ruku te je privuče usnama. Poljubi mi dlan i gegajući se ode niz hodnik.
Koliko života, ljepote i ganuća u jednom razgovoru i susretu.
Taj susret će mi uvijek prizvati krhku i stamenu staricu pogurenu i zabrađenu u svojoj ljepoti, plemenitosti i velikodušnosti.“
Prof. dr. sc. Željko Mime Mimica
Doktore, hitno!
