ANJINE KRATKE PRIČE: “Polovično srce”

Nemam ja nikakvu posebnu priču iza sebe. Sve obično. Na malo neobičan način. Ali ništa naročito.

Imam nekoliko promašenih ljubavi, par iskidanih stranica u rokovniku kad nemam inspiraciju, poneki nedovršen stih, i jedno polovično srce.

Polovično je iz bezveznih razloga, zbog pogrešnih ljudi, zbog nedostignutih snova. A srce je organ koji se ne obnavlja. Barem su me tako u školi naučili. I dalje ono obnaša funkcije, ali selektivno. Odbija neke ljude, odbija neke osjećaje, odbija neka sjećanja zbog kojih bi moglo ostati u kvaru. Ali dobro je tako. Ne bunim se. Moje je.

Ni ne trebaju mi ti neki ljudi i ne trebaju mi ta neka sjećanja. Ono kad ti naviru pa ti ne daju da zaspeš, da dišeš, da živiš. E, tu budite pametni. Tu ne žurite. Ne pretičite sami sebe da bi zadivili nekoga tko vaše pokušaje ni ne primjećuje. Na vrijeme da vam kažem, da zbog autogola u zadnjoj minuti ne bi imali polovično srce kao ja.

I nedosanjane snove i nedovršene stihove, i otvorene boce vina na stolu subotom uvečer koje ćete sami ispijati. Jer imate polovično srce. Jer volite nekog tko bi vam bio najdalji i onda kad bi vam se prsti dodirivali.

Jer ne možete udahnuti od tuge koja vam kao kiselina nagriza sve unutarnje organe

I ono polovično srce.
Kao moje.
A na vrijeme sam vam rekla.

Nemam ja nikakvu posebnu priču. Ista je kao i svačija. Nemam vam ništa posebno za reći. Sve općenito.

I evo, kidam stranice u rokovniku, otvaram bocu vina. Klasika. Navika. Rutina. Uvijek isto. Ništa posebno. Nedovršeni stihovi. Nedosanjani snovi.
I jedno polovično srce.

Anja Prajninger

Doktore, hitno!