Naglo sam se trgnuo iz ružnog sna. Već je bilo svanulo. Polako sam se okrenuo da se uvjerim da te nisam probudio. Dišeš. Nisam baš siguran kako, ali mislim da je tvoje disanje najljepše disanje. Tvoj dah je najtopliji dah koji kao jato leptirića golica moj vrat dok te jutrom grlim, a ti još spavaš.
Ruka mi je podvučena pod tvoju mirisnu kosu koja kao slap pada preko jastuka.
Dišeš.
Pored mene. Onako najljepše, neobjašnjivo najljepše.
Naslonio sam glavu na tvoje grudi tek da ti čujem otkucaje srca. Mislio sam, ako bih ih mogao brojati do kraja života pa po njima ispisati melodiju vječnosti, možda bih ti produžio život u još tisuću života.
Jer šta mi je ovaj jedan život sa tobom? Sve sa tobom mi je premalo.
Kad bih zbrojio sve dane u ovom životu sa tobom, taj broj bi mi se činio kao najmanja brojka koja je ikada postojala.
Inače sam skroman tip i nikada ne tražim puno, ali ovo je nešto drugo. Tu sam skroz nezahvalan i nije mi žao zbog toga.
Sklanjam pramen kose s tvog lica, a ti polako ušuškavaš svoju ruku ispod moga vrata da je zgriješ. Gledam te kako se budiš, kako si sanjiva. Na tren se mrštiš jer znam koliko ne voliš jutra, ali ja volim tvoja mrštenja i volim sva jutra ako su sa tobom.
Kad si tu, sve je na mjestu čak i ako nije. Kad si tu ništa mi ne smeta. Ni prljavi prozori ni neoprano posuđe ni razbacane stvari po stanu. Ništa ne primjećujem.
Tu si.
Dišeš.
I sve je u redu.
Anja Prajninger
Doktore, hitno!
